“Rodili smo se bez ičega, otići ćemo odavde bez ičega.“ Nepoznati autor.
Verovatno se neki od vas pitaju kakve ovo veze ima sa temom potrebe za kontrolom? Uzimajući u obzir prisutnost ovog obrasca ponašanja, smatram da joj treba posvetiti pažnju i prostor.
Pisaću o ovoj temi kroz nekoliko podtema.
Težnja za kontrolom i pitanje identiteta
Potreba za kontrolom se u našim životima ogleda kroz identifikaciju sa stvarima koje posedujemo ili sa vlasititim identitetom. „Moje, imam, posedujem, ja sam…“. Iz uverenja da nam je to sve potrebno da bismo se osećali sigurno, dobili na sopstvenoj vrednosti, ugledu i osećaju da ono što radimo, funkcija koju imamo ili titula, donose u naš život nešto posebno,
činimo sve što možemo da to i zadržimo. A kako to činimo? Kontrolom naravno. Jer, šta ako bi u nekom trenutku sve to nestalo? Ko smo onda? Šta ostaje? Ko ostaje?
Pitanje smisla, svrhe, misije
Koja je moja svrha? Koji je smisao života? Strah od besmisla jedan je od najtežih i svako od nas se pre ili kasnije suoči sa njim. Kao i sa uverenjem, a time i strahom, da bismo mogli proći kroz život neispunivši svoju svrhu. Suočeni tako sa neizvesnom budućnošću, činimo šta možemo da bismo vratili ili zadržali osećaj sigurnosti u svom životu. Kako? Kontrolišući sve što je u našim rukama, ali i ono što nije, jer se potreba za kontrolom već odomaćila i postala nesvesno navika sa kojom se živi.
Poslednjih godina, čini mi se da je pitanje otkrivanja i življenje svrhe postalo dodatno opterećenje, nametajući se kroz provokativne naslove: „otkrijite svoju svrhu“. Takvi naslovi i ideje pokreću osećaj krivice uglavnom, jer šta ako neko ne spoznaje svoju svrhu? Mora je otkriti, pa kako god. U krajnjem, izmisliće ako je potrebno, a onda će vremenom postati rob te zamisli i raditi sve što je u njenim/njegovim rukama da to i sačuva.
Svi mi ovde, na ovoj planeti, služimo jedni drugima. Razlikuju se samo načini kako to činimo. U konačnici, svi isto činimo – služimo i doprinosimo, samo na različite načine. Pitanje samosvesnosti o tome da li nas ono što radimo definiše, je ono što je zapravo važno i na šta bi trebalo obratiti pažnju. Da li smo postali ono to što radimo?
Podtemu i pitanje svhre završiću rečima Meše Selimovića, koje ukazuju na suštinu:
„Hodaćemo bez razloga, radovaćemo se bez razloga, smijaćemo se bez razloga, s jednim jedinim razlogom, što smo živi i što se volimo. A kud ćeš veći razlog.“
Kontrola, maske i uloge
Tekst na temu maski i kontrole objavila sam nekada ranije na blogu pa se neću ovom prilikom baviti tim pitanjem posebno. Spominjam to da bih obuhvatila i taj segment u celinu priče o potrebi za kontrolom. Ono što želim još da dodam na ovu temu jeste osećaj iscrpljenosti od uloga koji će se neminovno nekada pojaviti. Neretko sam imala priliku da čujem reči „ne mogu više ovo“, „gde mi je pamet bila kada sam sa ovim krenuo/la“, „moram pred prijateljima i familijom da glumim stabilan brak, a mi se raspadamo“…
Profesionalni glumci tokom studija uče kako da udju i izadju iz uloge koju igraju. Ne identifikujući se sa njima, iako je to u nekom trenutku i potrebno da urade zarad same uloge, ali će na kraju ipak iz tog poistovećivanja izaći. Običan svet niko ne uči kako da neku ulogu koju su sebi nametnuli nepreglume. Kako da se ne zaglave u ono sa početka teksta: „Ja sam“.
Kontrola i tehnike samopomoći i reprogramiranja
O ovoj temi posebno volim da govorim jer i sama koristim neke tehnike u svom radu.
Kada god imam prilike za to, trudim da ukažem na ono šta se realno tehnikama može postići, kao i na njihove negativne nuspojave koje su posledice nerealnog pristupa i pogrešne upotrebe.
Sve tehnike samopomoći i reprogramiranja nisu ništa drugo do način da se, uzimajući stvar u svoje ruke oslobodimo osećanja nemoći, odnosno da rešimo neki problem koji nas je zadesio. Ako je pozicija žrtve pasivna, negativna spram života, sa čvrstim stavom da joj je sudbina takva kakva je, i da ona tu eto ne može ništa, tehnike samopomoći donose željeni i preko potreban osećaj moći!
One mogu da vam pomognu da umesto pasivnog stanja čekanja, postanete aktivni učesnik u rešavanju problema u kome ste se našli. I u tome nema ničeg lošeg!
Dok to ne počne da vam ograničava percepciju i ne zaglavi vas u odredjenom sistemu verovanja, sve je u redu. Kako se odupreti tome da ne postanete rob željene sigurnosti, udobnosti, komfora, stila života…?
Ukoliko su vam sigurost, udobnost i sve što imate zahvaljujući sistemu verovanja koje ste sopstvenim snagama i pameću izgradili, nećete se baš tako lako od toga „odvezati“, zar ne? I zašto biste, verovatno se pitate, sem ukoliko ne dopustite sebi da vidite da ste, slikovito rečeno, jedan zatvor zamenili lepšim. I onaj prethodni iz koga ste poželeli da izadjete vi ste izgradili. Ali ovaj je lepši, i ono što čitavu situaciju dodatno komplikuje, sami ste se potrudili da ga ulepšate. I upravo tu, i zbog toga, stupa na snagu težnja za njegovom odbranom (koliko god apsurdno ovo zvučalo, ali realno je upravo tako) – uz pomoć kontrole.
(To što su tehnike samopomoći tako popularne poslednjih deceniju ili dve, govori o stanju kolektivne svesti, odnosno o potrebi da se izađe iz pozicije žrtve, ali i o težnji za nadmoći i vladanjem nad drugima!)
Tehnike samopomoći i one koje imaju za cilj promenu uverenja, služe svrsi jedino ukoliko vode progresu, učenju i razvoju, uz istovremeno razvijanje samosvesti.
U suprotom, potreba i održavanje sopstvenim umećem stvorenog sistema vrednosti, neće nikakav pomak niti transformaciju u vama napraviti, sem što vam može doneti lagodniji i udobniji život. I ponavljam, nema ničeg lošeg u želji za udobnijim životom, sve dok vam to ne udje u „glavu“, odnosno ne zagospodari vama. Ukoliko potrebu za kontrolom ne sagledate realno i sa pažnjom, ona se može lako pretvoriti u alat kojim se ego, kroz identifikovanje i uloge, može zaigrati i na tom mestu vas jako dugo zadržati.
Jer, lakše i motivišuće je tražiti izlaz iz nečega što vam je neko spolja nametnuo. Mnogo je zahtevnije to učiniti za ono što ste sopstvenim snagama i intelektom stvorili sebi. Za oslobadjenje od samokreiranog ropstva, potrebna je hrabrost i želja da se vratite sebi, da biste uvideli da ste potrebu za moći i kontrolom upotrebili da postanete rob sa stilom.
Na edukativnom seminaru u Sloveniji pre nekoliko godina, imala sam priliku da vidim šta kalkulativan pristup tehnikama može stvoriti u ljudima, posebno u onima koji su tu došli po obećanje! Atmosfera euforije (koja jasno, nije spontano nastala!) ima za cilj stvaranje istog euforičnog i ushićenog stanja kod prisutnih. To stanje je slično stanju zaljubljenosti. A zaljubljenost nije isto što i ljubav. Jer, zaljubljenim očima ulepšavate stvari, sve deluje lepše nego što jeste. „Obećanje da možete sve“ koje vam neka tehnika može dati, je nekim ljudima više nego primamljivo, posebno onima koji su željni nadmoći i igranja Boga.
Moram priznati da mi je trebalo nekoliko dana da se od tih uvida saberem. No bez obzira, neizmerno sam zahvalna na tom iskustvu jer je bitno uticalo na mene i na moj pristup tehnikama uopšte, ne samo onima koje i sama koristim u radu. Zahvaljujući tom iskustvu razumela sam i sagledala iz nove, jasnije perspektive ponašanje ogromnog broja ljudi koje sam sretala što u svom privatnom i poslovnom okruženju, a posebno na edukacijama.
Zaključak
Kroz potrebu za kontrolom se ne postiže unutrašnji mir, radost, samilost, ljubav. One su odraz stanja našeg bića. I kao što nije potrebno da se odreknete bilo čega što imate, tako ni ono što nemate ili ono što „ste“, nema nikakve veze sa stanjem vašeg bića, SEM U VAŠEM UMU. I to je ono što bi trebalo da bude predmet pažnje, svesnog rada i težnje, umesto iluzije da će vam to doneti kontrola.
Ako pokušavamo da držimo pod kontrolom ono što nije u našim rukama, isključujemo sebe od mnoštva mogućnosti koje mogu da nam se pojave u životu!
Svaka faza ima svoju svrhu pa i potreba za kontrolom. Ako smo spremni da je razumemo, proći ćemo kroz nju i dobiti znanje koje nam je potrebno za sledeći nivo razvoja.
Ranije objavljeni tekstovi na blogu povezani sa ovom temom:
„Šta kad ste zaglavljani u žrtvi“
„Spolja gladac, iznutra jadac“
Snežana Stevanović
Draga Snežo,
Tekst je fantastičan!💪 Pogodila si me u srž i dala odgovor na sva moja brbljanja i zujenja u glavi, na to zašto ne mogu da se skrasim u jednom mestu, sa jednom osobom, na jednom poslu i zašto sam toliko rasejana na sve strane. Kao da si mislila na mene kada si pisala tekst (znam da nisi 😉) ali toliko istine i uvida u stvari na kojima još treba da radim a koje si mi ovim svojim tekstom pomogla da osvestim. Primer pitanje moje svrhe. Otkad znam za sebe za nečim tragam i kad to nešto nadjem ili približno tome što tražim shvatim da to nije to i nastavljam dalje sa potrebom i sve sa razlogom da bih se osećala bolje pošto mi je duševno stanje haotično i decenijama u nazad pre rada sa tobom nisam znala kako da se pozabavim sobom a brojne knjige i edukacije mi nisu pomogle u meri u kojoj sam želela jer nisam znala kako najbolje da ih iskoristim za rad na sebi dok u moj život nisi ušla ti.. Eh da sam te bar ranije srela, bar jedno 5 godina ranije kako bi mi sve drugačije bilo i ko zna koliko ranije bih spoznala da je u redu biti srećan a ne mizerno se osećati i koliko je lepo osećati slobodu i dozvoliti je sebi bez osećaja krivice. Eh da mi je al’ nije.. Tako da po pitanju svrhe bi mogle da poradimo al pre svega da mi šire objasniš kako bih mogla da je prepoznam i ako je nikada ne prepoznam da mi pomogneš da se sa tim pomirim i prihvatim. Maske i uloge… Od kad znam za sebe prihvatila sam da ih igram i glumim iz raznih razloga a najviše da bih se uklopila bila prihvaćena i voljena iako mi je duša uvek vapila za slobodom da budem različita čudna i naopaka kakva jesam. I čak sam i želela da odem na kurs glume(negde sam pre par godina videla reklamu), da naučim kako da preživim u socijalnom svetu a da pritom se uklopim i zaštitim samu sebe ali i da kako si napisala mogu lako i bez vezivanja i poistovećivanja da izadjem iz uloge i ličnosti koju glumim. Svaka čast glumcima jer je meni jako bilo izazovno svaki dan glumiti tj. prikrivati pravu sebe dok sam se iz nutra samo ranjavala, ponižavala i odbacivala. Ja sam sebe poistovetila sa ulogama u svom životu i zato je kod mene više puta dolazilo i dolazi do pregorevanja kako se sad to popularno amerikanizovano zove osećaj kada se poistovetimo sa ulogom i počnemo da verujemo da smo više od jedne uloge i kada nam bude teško da ih sve od jednom igramo. Pravo ludilo mozga ako mene pitaš i ako smem da upotrebim tako jake reči poređenja. I na tome treba da poradim..
Hvala ti što deliš svoje uvide i znanje puno mi pomažu da osvestim i tekstovi koje objavljuješ.🙏