Započeću ovu temu kratkim objašnjenjem i definicijom integriteta. Ne sa ciljem teoretisanja, već kao što ćete videti, samo objašnjenje ovog pojma daje puno odgovora na pitanje iz naslova teksta.
Integritet (lat. integritas), znači potpunost, nedeljivost, besprekornost, poštenje. Kada se govori o integritetu osobe, tada se misli na ponašanje, i ponajviše, na ono šta je u pozadini tog ponašanja, na ono što potiče takvo ponašanje. Imati integritet znači imati bezuslovnu i nepokolebljivu obavezu prema moralnim vrednostima i dužnostima. Imati integritet znači biti svestan svoje potpunosti kao ljudskog bića kao i raznolikosti između drugih ljudi.
Integritet uključuje i poštenje, realnost, obazrivost i ostale moralne vrednosti osobe. Integritet se odnosi na potpunost osobe, prihvatanje svih prisutnih i poznatih raznolikosti. Uz moralne vrednosti integritet podrazumeva i ličnu komponentu. Integritet je i rad na ličnom planu, rad na razvijanju osobe u potpunosti. Integritet je i mogućnost samokontrole vlastitih emocija i impulsa u toj meri da ne prevladaju nad razumom. Jedna od definicija je i da je integritet sposobnost održavanja dostojanstva, kako ličnog tako i dostojanstva drugih ljudi.
Izvor: The Oxford Companion to Philosophy, 1995. / Wikipedija
Temom veze uticaja socijalnih mreža na lični integritet, potaknuta sam bila razgovorom koji je na neki način potvrdio uvide do kojih sam došla posmatrajući godinama unazad kako se ljudi predstavljaju na socijalnim mrežama, odnosno, kako ih koriste i sa kojom svrhom.
U jednom razgovoru, poznanica je podelila iskustvo svoje ćerke od 18 godina, koja na jednoj od socijalnih mreža ima zavidan broj pratilaca. Dete odraslo u disfunkcionalnoj porodici, bez očeve podrške i prisutnosti, pronašlo je način potvrđivanja sebe kroz rastući broj pratilaca. Mladu devojku je potreba za popularnošću, a onda i nespremnost da se sa njom i nosi, dovela do psihoterapeuta. Napadi anksioznosti i nesposobnost za upostavljanje povezanosti sa ljudima u realnom životu, otvorili su joj oči za spoznaju o ispraznosti interaktivnosti u virtuelnom svetu.
Mnoštvo tzv. prijatelja i pratilaca na socijalnim mrežama su često odraz emotivne praznine i nemogućnosti osobe da u stvarnom životu uspostavi i neguje kvalitetne međuljudske odnose. Ipak, depresija, anksioznost, strah od samoće i neprihvatanja, neće se rešiti na socijalnim mrežama. Negiranjem, problem će se samo privremeno staviti „ispod tepiha“, a kada se količina potisnutog stresa, frustracije i nezadovoljstva nagomila, i mali okidač može aktivirati da sve to izađe na površinu.
„Prijatelju moj, zapamti, da je ćutanje dobro, bezopasno i lijepo.“ Dostojevski
Svedoci smo duži niz godina unazad da su načini privlačenja pažnje preko socijalnih mreža, postali prilično predvidivi i formatirani. Postoje „šeme“ koje daju rezultat. Jasno, cilj je i dalje važniji od putovanja. Prisutnost je važnija od suštine i smislenog sadržaja. Kvantitet važniji od kvaliteta. Popularnost kao način dolaska do željene pažnje, bitnija od dostojanstva, a upotreba reči i jezika, često obesmišljena.
Nije teško uočiti da objave emotivno „potrebitih“ tipova, nisu ništa drugo do vapaj njihovog unutrašnjeg deteta koje nije dobilo ono što je trebalo, kada je to bilo potrebno. Neretko, kroz prenaglašene ili glumom obojene objave na socijalnim mrežama vidite osobu zaglavljenu u neosvešćenim i nezadovoljenim potrebama unutrašnjeg deteta. Dete koje uzvikuje: „mama/tata vidi me… vidi šta mogu…“, isti je obrazac putem koga sada odrasla osoba pokušava da dobije pažnju i divljenje, deleći sebe i svoju privatnost (bez ograničenja) preko socijalnih mreža, tražeće na taj način pažnju kojom želi da namiri sebe (odnosno svoje unutrašnje dete).
Ova potreba da se kroz pretereno eksponiranje sebe i svoje privatnosti drugima pokaže, ili možda pre dokaže, iz njihove perspektive uspeh, nije ništa drugo do potreba za prihvatanjem, priznanjem, pohvalom… Što je ova potreba manje zadovoljena i izraženija, izbori i načini privlačenja pažnje su „dramatičniji“.
Iz potrebe da budu prihvaćeni od drugih pre nego od sebe samih, često se odlazi u krajnost koju je Duško Trifunović lepo opisao u svojoj pesmi. Ne želim da iz pesme izvučem samo jedan stih na koji sam želela da skrenem pažnju, jer zapravo cela pesma govori o temi ovog teksta:
Pristao sam biću sve što hoće
Evo prodajem dušu vragu svome
I ostaću samo crna tačka
Poslije ove igre kad me slome
Kad me mirno slome
Pristao sam biću sve što hoće.
Mislio sam da se zvijeri boje
Ove vatre koja trag mi prati
I to sam mislio
A sad nosim kako mi ga skroje
Po meni se ništa neće zvati.
Zablude sam, evo, prestao da brojim
Nemam kome da se vratim kući
Dokle pjevam dotle i postojim
Prijatelji bivši, prijatelji budući
Pamtite me po pjesmama mojim
Posledica ovakvog stava su izjave ove ili slične sadržine: „Ja više ne znam ko sam“. Trudeći se da udovolje drugima, izgube sebe. Sa druge strane, preplavljenost infromacijama i bezuslovno prihvatanje nametnutih trendova, uz emotivnu neravnotežu i nezrelost, vode dubljoj nepovezanost sa sabom i svojim identitetom; u konačnici, nepovezanosti sa svojim bićem i suštinom.
Pošto sam(a) ne znam ko sam, hajde da tu palicu moći predam u ruke drugima. Ako se tako postavimo, zašto se javlja ljutnja? Kada si se odrekao/la svoje vlastite moći i odgovornosti, i predao je drugima u ruke, onda budi spreman/spremna da se nosiš sa posledicama svog izbora.
Zvuči malo poražavajuće, zar ne? Ipak, ako ne počnemo da sagledavamo stvari onakve kakve jesu, zablude će dovesti do još veće izobličenosti.
Potreba da bude viđen(a), posebno kompulsivna i nesvesna, lako će nadjačati unutrašnju tišinu. A put bi trebalo da bude upravo suprotan – izraziti se iz unutrašnje tišine i samosvesti.
Kako ovo postići?
Kroz –
bezuslovno prihvatanja i vrednovanje sebe,
razvijanje saosećanja,
praktikovanja kulture tišine,
i građenja integriteta na temelju sistema vrednosti koji nas određuju.
Da li je ovo lako dostižno? Nije uvek. Zavisi od početne tačke na kojoj se nalazite. Ako želite da nešto postignete, a da biste na tom putu ostali dosledni i posvećeni, sebi jasno odgovorite na pitanje zašto vam je to važno?
Da li je taj put brz i lak. Ne uvek, ali je postojan i daje rezultate dugoročno gledano.
Svako od nas kao pojedinac, individualni je predstavnik svog sistema vrednosti i ličnog integriteta; zbir individualnih, čini sistem vrednosti jednog društva. Zato svako od nas nosi individulanu odgovornost za sopstvene sisteme vrednosti, i svako može da doprinese boljitku i razvoju
svesnosti jednog društva,
kulturi komunikacije i kulturi tišine,
pristojnosti,
kulturi prisutnosti i slušanja drugoga kada govori,
poštovanja granice između privatnog i javnog „deljenje“ sebe i svog života preko socijalnih mreža.
Umesto bezrezervnog prihvatanja tvorevine zapadnog sistema narcisoidnosti i veličanja ega, ustuputi mesto zdravom razumu i prosuđivanju o sebi i svom delanju u svetu koje podrazumeva da možete pre svega sebi da objasnite zašto nešto radite i sa kojom namerom.