Kada besmislenost postane poziv na buđenje

Kako u trenucima besmisla otkriti novi smisao?

Jeste li se nekada uhvatili u misli da je sve što radite, ili ste do sada uradili, nekako izgubilo smisao? Ili kao da ga uopšte nema? Svaki potez, misao, akcija, ideja… sve deluje istrošeno, prazno…

Ako jeste – ovo je tekst za vas.

Bila sam na tom mestu više puta, u različitim periodima. I moram priznati da su mi, kada je „zamagljenost“ uma konačno popustila, takvi trenuci doneli neverovatne uvide i promene. Nekada su nam osećaji besmisla, bezidejnosti, dosade ili jednostavne zasićenosti potrebni da bismo nešto (ot)pustili. Većinu ljudi ovakvi periodi navedu na povlačenje u sebe i preispitivanje: sebe, svog života, odluka, ciljeva… svega onoga što vodi jednom ozbiljnom, iskrenom razgovoru.

Sa sobom. U tišini.

I možda se pitate otkuda ovakva tema usred leta i sunčanih, laganih dana? Upravo zato. Zbog načina života koji 99% ljudi vodi – stalni stres, ubrzanje i pritisak – vreme odmora im zapravo postane veoma zahtevno. Navikli su sebe i ceo svoj psiho-fizički sistem na konstantnu tenziju. Sa njom su se, na neki čudan način, i stopili. Jednim delom, svesno ili ne, jedva čekaju odmor… a kada odmor konačno dođe, ne znaju šta bi sa sobom.

Nezauzetost poslom ume da pokrene pitanja koja, zbog konstantne zaposlenosti, izbegavamo da sebi postavimo. Pre nekoliko dana mi je draga prijateljica rekla da se, otkako je prešla na novi posao, stalno pita šta nije u redu. Zašto? Zato što je na prethodnom mestu bila pod pritiskom 24/7, u atmosferi korporativne tenzije gde se, radi „optimizacije“, posao koji bi trebalo da rade tri osobe – delegira na jednu.

Naravno da će takva osoba pre ili kasnije početi da „puca po šavovima“ i uđe u ono što danas moderno zovemo „burnout“. Izgaranje na poslu je, prema stručnjacima iz oblasti ljudskih resursa i psihologije, stanje koje se sve češće javlja i koje će u budućnosti morati ozbiljno da prepoznaju kompanije koje žele da zadrže kvalitetne ljude.

Dakle… smisao — besmisla?

Obesmišljavanje ne mora da bude nešto pogrešno ili loše. Ponekad je to upravo ona tačka nakon koje počinjemo da pišemo novo poglavlje. Reset. Otpuštanje onoga što nam više ne služi. Promena. Razumevanje i prihvatanje onoga gde smo sada, kako bismo napravili prostor za ono što dolazi.

U radu sa klijentima mnogo puta sam videla koliko su im odmor, tišina i dokoličarenje gotovo nezamislivi. Ne želim da ovoj temi dodajem teret, ali da bih zaokružila ono što želim da kažem, važno je pomenuti da bi tišina trebalo da nam bude prirodna kao i disanje. Odmor takođe. Ne kao obaveza ili luksuz, već kao prirodan sled: telo jednostavno traži odmor.

Bez pitanja „zašto baš sada“, bez izgovora, bez uverenja da u danu nema dovoljno sati. Sve to su načini da pobegnemo od sebe. Jer svako ko beži od odmora i tišine, u suštini beži od toga da bude sam/a sa sobom.

A ti periodi u kojima nam se čini da je sve besmisleno – zapravo su unutrašnji signali. Trenuci koji nas pozivaju da zastanemo, zagledamo se dublje u sebe i ponovo se povežemo sa svojim bićem.

Jer, realno – kako i zašto bi bilo kome, kada pogleda oko sebe i vidi punoću života koja se manifestuje u tolikim oblicima i formama, išta moglo delovati zaista besmisleno? Nemoguće je obesmisliti životnu silu koja neprestano stvara, transformiše i razgrađuje. Njenu snagu i kretanje gledamo svuda oko sebe, a ako smo dovoljno prisutni, osećamo je i u sebi.

Da, nekada je teško otpustiti ono za šta već znamo da je vreme da ode iz našeg života. Prošlo je, prevazišli smo ga, naučili smo svoje lekcije i spremni smo za sledeći korak. Nekada je teško pustiti vezanosti — za toksične odnose, posao, iluzije ili uverenja koja nas „vozaju“ i udaljavaju od sebe samih. Te stvari se često čine čvršćim nego što jesu. Ali jednom, kada sazrimo za to, samo ih pustimo. Jer da bismo išli dalje, nešto nekada mora da ode, nestane, otpusti se… da bi se otvorio prostor za nešto novo.

A to novo je – promena. Promena kojoj se mnogi opiru, bilo svesno ili nesvesno.

A sve se, zapravo, neprestano menja. Osećaj besmislenosti često je samo otpor prema promeni koja nam se već događa ili koju bi sami trebali da pokrenemo. I zato, za sve vas koje je naslov ovog teksta privukao: ne bojte se promena. Prihvatite ih kako dolaze i čak ih lagano podstaknite. Videćete kako sve dobija drugačiji smisao. Kako se ideja o besmislenosti topi. I kako u sebi dodirujete dubine i snagu životne energije koja može voditi u nezamisliva, često gotovo magična iskustva.