Kada želja za ostajanjem u iluziji nadjača želju za izlaskom iz nje?

Jeste li se nekada zapitali šta je u životu sigurno? Jeste li razmišljali o tome kada i zašto se osećate srećno? Od čega ili možda bolje od koga osećaj sreće zavisi? Odakle dolazi? Gde nastaje?

Sigurno je da samo sada živi. I da ćemo jednog dana umreti. To je sigurno. I tek kada ovoga postanemo istinski svesni, i svoju smrtnost prihvatimo kao sastavni deo života, ogormanog tereta se oslobodimo. Tereta straha od neizbežnog. A tada ona zaboravljana poletnost, životnost i radost u nama ožive. Duboki osećaj unutrašnjeg mira postane naš pratilac, a ne cilj koji očajnički želimo da ostvarimo.

Strah od smrti čoveka čini strašno nesigurnim. A kada se sa ovim strahom suočimo i prihvatimo nešto što je izvesno da će se dogoditi, na život gledamo “novim” očima.

Svesni svoje prolaznosti, sigurno je i to da se promena uvek događa. Kosmos ne miruje. Sve je neprekidno u pokretu. Studije pokazuju da se sve ćelije u ljudskom telu promene u roku od 7-10 godina. Dakle, fizički gledano, promena je konstantna. Ono što se brže ili sporije takodje menja su podsvesni obrasci, odnosno memorija koju telo čuva. Naša uverenja su glavni i odgovorni “urednici” realnosti koju stvaramo. Ona su ta koja stave filter na naše “oči” i zahvaljujući kojima iluzija (a ne stvarnost) deluje tako primamljivo. A najteže je čoveku da izađe iz „zatvora“ koji je sam sebi izgradio.

Zašto je to tako?

Neka pitanja ljudi prosto sebi ne žele da postave. Previše su zastrašujuća. Jer, ako to učine, ako “sreću” stave u relaciju sa poslom koji rade, vezom, brakom ili odnosima za koje se drže… I ako uz sve to otvore vrata istini, mogu pokrenuti lavinu nesigurnosti. I to negde doboko u sebi znaju. I zato se zatrpavaju poslom, obavezama, stalno su okruženi ljudima… Čine sve, samo da ne ostanu sami sa sobom. I Pitanjem. 

Neko će reći – šta onda raditi, kako praviti planove kada je budućnost tako neizvesna? I čemu to u konačnici? Ovde se stvar dodatno komplikuje, da ne kažem dovodi na “viši nivo” kada u jednačinu sa ionako previše nepoznatih, ubaci još i pitanje smisla. Činjenica da smo živi, kao da nije dovoljna. Moraš tome dati neki smisao, zar ne? Pa ne, zapravo ne moraš. I da, moguće je i tada živeti ispunjeno. Ili kako to Meša u Tvrđavi kaže: “Hodaćemo bez razloga, radovaćemo se bez razloga, smijaćemo se bez razloga, s jednim jedinim razlogom, što smo živi i što se volimo. A kud ćeš veći razlog.”

Svesni mi toga ili ne, prihvatali to ili ne, činjnica je da je previše nepoznatih faktora na koje ne možemo uticati niti ih predvideti, da bismo se tako čvrsto držali zone komfora i “iluzije sigurnosti” koja joj daje još veću ugodnost i sjaj. Unutrašnji mir, radost i sreća su odraz stanja našeg bića, i ne bi trebalo da imaju ikakve veze sa okolnostima i spoljnim svetom. Nažalost, većina ljudi funkcioniše po nekim nepisanim uslovima koje su sami sebi nametnuli: „Ako sam u braku/vezi, biću srećan.“ „Ako sam majka, tek tada ću se osetiti ispunjeno.“ „Ako dobijem ovaj posao ili poziciju, biću srećan…“ Ovakvih samonametnutinih emotivnih ucena je bezbroj.

Da, iluzija je primamljiva. Nadam se da vam je sada jasnije i zašto je to tako. A odgovor na pitanje s početka se sam nameće… 

Onda kada je potreba za sigurnošću i srećom važnija od istine i slobode, tada izbor uvek pada na iluziju. 

 

 Snežana Stevanović