Šta kad ste zaglavljani u „žrtvi“?

O poziciji „žrtve“ bih mogla da pišem satima. Ne jedan, nego 101 blog tekst bi se o ovoj temi mogao napisati. Neću joj dati toliko prostora, ali je neću ni zanemeriti. Toliko je prisutna i kroz toliko različitih aspekata se može pojaviti, da je više nego neophodno ukazati na nju. Sa druge strane, čitav moj rad je usmeren ka traženju rešenja i izlasku iz ovog i drugih obrazaca ponašanja. U jednom od ranijih tekstova, pisala sam o „kontrolorima“, koji možda jesu u boljoj poziciji od žrtve, ali su isto tako zarobljeni u možda još izazovnijem obrascu.

Glavni kamen spoticanja i ostajanja u poziciji „žrtve“ je nekome čarobna i oslobađajuća, a nekome zastrašujuća –

ODGOVORNOST.

Hajde prvo da vidimo kada „žrtva“ progovara iz nas.

Svaki put kada upiremo prstom u nekoga i imamo potrebu da nekoga okrivimo za ono što nam se dešava ili za to kako se osećamo. Tu su naravno na meti prvo i uglavnom roditelji, a odmah iza njih na visokom drugom mestu je emotivni partner! Treće mesto je iz mog iskustva predviđeno za šefa ili nadređenog. Ređaju se iza toga bliža i dalja familija, prijatelji, komšije… Neizostavno, a vrlo često tu su i sistem, država, narod. Sudbina! O da, verovali ili ne, i ona je kriva. I tako dalje, i tako bliže…

Jasno vam je da „žrtva“ može, želi i hoće da pronađe tlačitelja, krivca u bilo kome i bilo kada. Ona je majstor u pronalaženju opravdanja. Odlaganja. Bezidejnosti i besciljnosti. Majstor samosažaljenja i samosabotaže. Majstor lenjosti, pasivnosti i kriticizma. „Žrtva“ je vrlo frekventno i žrtva neznanja. Što ne ublažava posledice. Naprotiv, kada svesnost o poziciji „žrtve“ postoji, posledice su još i teže kada se ne čini ništa da bi se ona prevazišla, jer se sve dublje tone u poznato. Koliko god da je loše, naopako, bolno, činjanica da je poznato mnogima je i dalje izbor i izvor „sigunosti“. Da, dobro ste pročitali. Čak i kada je toliko loše, to što daje ma koliko mali osećaj sigrnosti, i to je dovoljan razlog da se u poziciji žrtve i ostane.

Vremenom, kako sam se sa klijentima bavila ovom temom, krenula sam metaforički da poziciju „žrtve“ upoređujem sa muljem ili živom blatom koje stalno vuče na dole. Što pre sagledate dokle je došlo, to ćete se pre trgnuti da se iz njega iščupate kako znate i umete! Jer, šta vam drugo prostaje?

Sa druge strane,

Kao što rekoh za nekoga je odgovornost oslobađajuća, a nekome je zastrašujuća. Zavisi od (samo)svesnosti. Ako rešite da je preuzmete, nešto morate i preduzeti, zar ne? Odgovornost se po strukturi reči temelji na reči „odgovor“. Najjednostanije rečeno – ako je prihvatate, imate mogućnost da odaberete svoj odgovor na situaciju. Ako je ne prihvatate – ništa vam drugo ne preostaje osim da ostanete žrtva svog stava, uverenja, emocija ili misli.

Ono što „žrtvi“ često najteže pada u vezi prihvatanja odgovornosti jeste suočavanje sa činjenicom da je za sve što joj se dešava u životu odgovorna upravo ona. Za svaki izbor koji smo napravili smo odgovorni mi. Čak i za one koji su skloni prizivanju u pomoć ezoteričnih pojava poput sudbine. I nju smo mi kreirali, pa samim tim smo i za to kakva je odgovorni.

Uz istrajnost i disciplinu, motivisanost postaje postojana, kada se prezume i prihvati svoja odgovornost. Za sebe, svoj život i kako svoje tako i sveopšte blagostanje. Ona je ključ i rešenje za unutrašnju transformaciju, kao preduslova za razvoj naših potencijala. A to je zadatak svakog ljudskog bića.

Nemojte čekati na određene uslove ili okolnosti da biste se pokrenuli. Svakog dana možete učiniti nešto i pokazati da ste odgovorni. Drvo radi šta mu je „zadatak“ nezavisno od doba godine ili mesta na kome raste. Cvet miriše i odašilja svoju esenciju bezuslovno. Zašto bismo mi tražili opravdanje da ne učinimo ono što je do nas i što možemo?

Ako želite da dobijete nešto od drugih, ponudite i pružite to drugima pre svega sa svoje strane. Tako se na najlepši način živi odgovornost.