Utrka u Rijeci

Zatekla sam se u Rijeci, poslom. Zbog rasporeda tog dana, pauza za ručak bila je nešto duža nego obično, što mi je dalo vremena da se uputim do obale mora.

Krenula sam ka obali. Svuda ljudi. Željni sunčevih zraka posle zime, april ih je izmamio napolje. Sat vremena pored obale uz zvuke talasa, miris mora i poneki daleki kirk galebova, za mene je divan spoj za kratak predah i obnovu energije. Htela sam da ručam u obližnjem restoranu pored obale, te sam se sa doka uputila tim pravcem.

Ranije tog jutra, primetila sam da su neke ulice u gradu zatvorene. Na poslu su mi rekli da se održava godišnja trka. Put me je naveo da prodjem baš pored cilja trke. Približavajući se, čula sam povremene aplauze kada god bi neki od učesnika prošao kroz cilj. I baš kada sam bila veoma blizu, pogled mi je prošao kroz cilj i pošao niz ulicu odakle su pristizali takmičari.

Videla sam da se približava neko ko se nije kretao uobičajeno. Sekundu ili dve, primetila sam trkača bez noge. Koristio je štake. Preplavila su me osećanja, na trenutak sam prestala disati. Netremice sam ga posmatrala kako se kreće ka cilju. Tik je do cilja. I pristiže aplauz od koga sam se u trenutku naježila.

Misli… Nije ih bilo neko vreme. Naprosto su utihnule. A onda su navirale jedna po jedna – snaga volje, hrabrost, predanost, istrajnost, oslobođenost od telesnih „ograničenja“… Toliko sam intenzivno doživela ono što se upravo dogodilo pred mojim očima, da sam imala utisak kao da je vazduh oko mene postao gušći. Ispunjen osećanjima i neizrecivom lepotom.

Nešto me je trgnulo i navelo da se pokrenem. Lagano, korak po korak, udaljavala sam se od prizora koji mi se duboko urezao u sećanje. Noge su me same od sebe vodile ka mestu gde sam nameravala sesti.

Približavajući se restoranu, do mene je dopirao zvuk poznate melodije „What a wonderful world“. Smogla sam snage za još taj korak do stolice u uglu restorana. Već sledećeg trenutka, suze su se same slivale niz moje lice. Nisu to bile suze tuge. To su one suze koje se pojave od čiste lepote trenutka. Suze koje greju. Pune. Oplemenjuju. Isceljuju. Raduju. Celo moje biće se stopilo sa tim iskustvom, i jedino što sam osećala bila je neizmerna zahvalnost za čarobnih nekoliko minuta koje sam upravo doživela.

Htela sam u početku napisati nešto o tome kako se pokrenuti, motivisati ka nečemu što neko želi da ostvari. I uvek se prisetim trke u gradu na obali mora, kada čujem reči „ne znam kako“… Eto tako!

 Snežana Stevanović