Šta kad ste zaglavljani u „žrtvi“

O poziciji ‘žrtve’ bih mogla da pišem satima, jer je toliko prisutna u životima mnogih i nekada je tako teško izaći iz nje. Neću joj dati toliko prostora, ali je neću ni zanemeriti. Toliko je prisutna i kroz toliko različitih aspekata se može pojaviti, da je više nego neophodno ukazati na nju. Sa druge strane, čitav moj rad je usmeren ka traženju rešenja i izlasku iz ovog i drugih obrazaca ponašanja. U jednom od ranijih tekstova, pisala sam o „kontrolorima“, koji možda jesu u boljoj poziciji od žrtve, ali su isto tako zarobljeni u možda još izazovnijem obrascu.

Glavni kamen spoticanja i ostajanja u poziciji „žrtve“ je nekome čarobna i oslobađajuća, a nekome zastrašujuća –

ODGOVORNOST.

Hajde prvo da vidimo kada „žrtva“ progovara iz nas.

Svaki put kada upiremo prstom u nekoga i imamo potrebu da nekoga okrivimo za ono što nam se dešava ili za to kako se osećamo. Tu su naravno na meti prvo i uglavnom roditelji, a odmah iza njih na visokom drugom mestu je emotivni partner! Treće mesto je iz mog iskustva predviđeno za šefa ili nadređenog. Ređaju se iza toga bliža i dalja familija, prijatelji, komšije… Neizostavno, a vrlo često tu su i sistem, država, narod. Sudbina! O da, verovali ili ne, i ona je kriva. I tako dalje, i tako bliže…

Jasno vam je da „žrtva“ može, želi i hoće da pronađe tlačitelja, krivca u bilo kome i bilo kada. Ona je majstor u pronalaženju opravdanja. Odlaganja. Bezidejnosti i besciljnosti. Majstor samosažaljenja i samosabotaže. Majstor lenjosti, pasivnosti i kriticizma. „Žrtva“ je vrlo frekventno i žrtva neznanja. Što ne ublažava posledice. Naprotiv, kada svesnost o poziciji „žrtve“ postoji, posledice su još i teže kada se ne čini ništa da bi se ona prevazišla, jer se sve dublje tone u poznato. Koliko god da je loše, naopako, bolno, činjanica da je poznato mnogima je i dalje izbor i izvor „sigunosti“. Da, dobro ste pročitali. Čak i kada je toliko loše, to što daje ma koliko mali osećaj sigurnosti, i to je dovoljan razlog da se u poziciji žrtve i ostane.

Pozicija žrtve me često podseća na mulj, živo blato koje vas vuče na dno. I što se duže zadržavate u njemu, to je teže da se iščupate, ali što pre shvatite da ste već u njemu, lakše je da pronađete snagu da se oslobodite.

Sa druge strane,

Kao što rekoh za nekoga je odgovornost oslobađajuća, a nekome je zastrašujuća. Zavisi od (samo)svesnosti. Ako rešite da je preuzmete, nešto morate i preduzeti, zar ne? Odgovornost se po strukturi reči temelji na reči „odgovor“. Najjednostanije rečeno – ako je prihvatate, imate mogućnost da odaberete svoj odgovor na situaciju. Ako je ne prihvatate – ništa vam drugo ne preostaje osim da ostanete žrtva svog stava, uverenja, emocija ili misli.

Ono što „žrtvi“ često najteže pada u vezi prihvatanja odgovornosti jeste suočavanje sa činjenicom da je za sve što joj se dešava u životu odgovorna upravo ona, i samo ona. Za svaki izbor koji smo napravili smo odgovorni mi. Čak i za one koji su skloni prizivanju u pomoć ezoteričnih pojava poput sudbine. I nju smo mi kreirali, pa samim tim smo i za to kakva je odgovorni.

Uz istrajnost i disciplinu, motivisanost postaje postojana kada se prezume i prihvati svoja odgovornost. Za sebe, svoj život i kako svoje, tako i sveopšte blagostanje. Ona je ključ i rešenje za unutrašnju transformaciju, kao preduslova za razvoj naših potencijala. A to je zadatak svakog ljudskog bića.

Nemojte čekati na idealne okolnosti, jer one možda nikada neće doći. Svakog dana možete napraviti korak, koliko god mali bio, ka tome da preuzmete odgovornost za svoj život. Drvo radi šta mu je „zadatak“ nezavisno od doba godine ili mesta na kome raste. Cvet miriše i odašilja svoju esenciju bezuslovno. Zašto bismo mi tražili opravdanje da ne učinimo ono što je do nas i što možemo?

Ako želite da dobijete nešto od drugih, ponudite i pružite to drugima pre svega sa svoje strane. Tako se na najlepši način živi odgovornost.